Заједно

„Страст за истином прошлости је најбољи израз
животне снаге у човеку и нарочит облик
његовог поштовања самог себе.“
Иво Андрић

Данте Алигијери је предвидео у својој Божанственој комедији, у певању Пакао, најгори круг патњи за оне који знају истину, а ћуте у тренутку кад треба да кажу праву реч.
Колико човек, који је учесник у догађајима, може у својим сећањима да остане веран истини на оно што се догодило пре једанаест година? Шта је уопште истина? Може ли се без трунке себичности, без унутрашњег ега, гледати на прошлост, садашњост или будућност?
Колико истина постоји у свима нама и да ли уопште сви ми гледамо на неке ствари истим очима? Да ли је моја истина „истинитија“ од других и да ли сам ја у могућности да без имало субјективности посматрам људе и све што се догађало у окружењу толико да сви актери тих догађаја схвате да сам говорио и писао истинито?
Моја истина може да буде и моја заблуда и, ма колико се трудио да избегнем замку себичности, сугестија, предрасуда и предсказивања у изношењу детаља догађаја и мог виђења истих, питам се колико је заправо ово баш та истина. Овим питањем можда покушавам да оправдам себе.

Преузмите књигу

You may also like...