Голе жене

“Алексина Ђорђевић виђени је представник оних сјајних људи које мораш или да обожаваш, или да мрзиш – и камо среће да су сви такви, јер ниђе веће туге до кад неко својом карактерном бледуњавошћу и бескрвним изражавањем не изазива у људима ама баш никакву емоцију ни реакцију. Тера свој фазон наочиглед Црнограда (сваки град који није Београд) и своје оштро перо не хаба по тупим, полуталентованим стиховима, какви се данас читају по локалним књижевним окупљањима у свим Црноградима (а тек у Београду!) – ауторка је себе радије видела у прози: причама и колумнама.

Добили смо штиво које штрчи из масе сличнонамењеног пискарања које бескућно тумара интернетом; пред вама су текстови који свакако забављају, али им не мањка ни онај део где вас којечему и поуче, док вас неизоставно освајају својим доброћудним безобразлуком. Све вам је ту, од разваљујућег брзокреса до романтичног сурфовања по облацима, све сами верни транскрипти женског тока мисли, и напустите сваку наду ви који мислите да и ваша девојка/жена/љубавница не размишља бар понекад у тачку овако. Јер, свака то ради.

Има једна сорта секса о којој се у овој књизи никако не говори: то је секс са “живом силом”. Стара цура напросто не ј**е живу силу…” – Марко Шелић Марчело